Велики број студија је открио да биљни стероли имају одређени значај у смањењу учесталости мушке хипертрофије простате.
Класичне студије попут Бергеса и сар. (1995) спровели су студију интервенције на 200 пацијената са бенигном хипертрофијом простате. Резултати су открили да је након 6 месеци суплементације β-ситостеролом, експериментална група била или због максималне брзине урина, заосталог излучивања урина или симптома. Вредност скора и други аспекти су бољи од контролне групе (П [ГГ] лт; 0,01 ), а ефекат може трајати најмање 18 месеци. Многе друге популационе студије дошле су до сличних закључака (Бергес ет ал., 2000).
Епидемиолошке студије су показале да је унос биљних стерола у исхрану негативно повезан са учесталошћу карцинома попут рака простате, рака јајника и рака желуца. Резултати истраживања МцЦанн ет ал. (2003) показали су да унос β-ситостерола (478-861 мг/дан), кампестерола (26-32 мг/дан) и дијететског уноса путем хранестигмастерол([ГГ] гт; 23 мг/д) и појава рака јајника Негативна корелација. Де ет ал. (2000) спровели су студију на Уругвајцима и открили да је унос биљних стерола негативно повезан са учесталошћу рака желуца.
Неки научници су предложили да фитостероли могу имати антиоксидативне функције. На пример, у оксидованом раствору метил линолеата, антиоксидативни ефекти различитих фитостерола од високог до ниског су кампестерол [ГГ] гт; β-ситостерол [ГГ] гт; стигмастерол (Нормен ет ал., 2001).
Најновија истраживања такође показују да стигмастерол инхибира стварање проупалних супстанци и убрзава њихову разградњу. (Габаи ет ал., 2010).